У контексту трансформације наставне праксе, ауторке се залажу за нека начелна, врло свежа и ефективна решења. Пре свега, у њиховој интерпретацији, концепт природнонаучне писмености није предметно и разредно организован, већ се залажу за јединствен приступ у којем теме интегришу предметне специфичности. Другим речима, настава која подржава природнонаучну писменост брише границе између предмета какве данас познајемо у нашој школи и оријентишу се ка глобалним темама које се проучавају и истражују из различитих перспектива и различитим методолошким средствима.

  Налазе истраживања ауторке „читају“ из социо-когнитивистичке перспективе, што је, у извођењу методолошких импликација, омогућило богату, когнитивно подстицајну и разноврсну методолошку понуду, корисну за све професионалце који се баве образовањем деце, али и за све друге који су у комуникацији са децом, на пример, родитеље, предшколске установе, културне и спортске институције, организације различитих профила са програмима за децу. Најзад, и најбитније, методичка перспектива на наставу природнонаучне групе предмета има и директне поруке за доносиоце образовних одлуке и креаторе образовних политика. Фина анализа различитих фактора који учествују у образовном процесу и њиховог доприноса образовним постигнућима резултирала је методолошким препорукама које на различите начине активирају ученике и подстичу когнитивну обраду информација на различитим нивоима. Поред когнитивно подстицајног амбијента, ауторке се залажу и за наставу која подиже ниво личне одговорности појединца, па и оног појединца који се налази на тако младим узрастима, за личну добробит и добробит различитих заједница у којима живе и крећу се, као што је породица, школа или вршњачко окружење.

др Драгица Павловић Бабић, ванредни професор Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење за психологију (извод из рецензије)

У завршном поглављу ауторке износе своје виђење одлика природно-научно описмењеног појединца, ослањајући се на трећу визију природно-научне писмености „која има у фокусу социјална, еколошка, политичка и културна питања и наглашава ангажовање појединца“. Ауторке постављају питање достижности природно-научне писмености и указују на захтеве који се постављају пред грађане како би се могли сматрати природно-научно описмењеним у савременом друштву. Ослањајући се на стадијуме развоја моралности дефинисане Колберговом теоријом указују на конкретне мере које могу да допринесу развоју еколошке писмености. У даљем излагању проблематизује се подела на индивидуалне чиниоце постигнућа и чинилаца на нивоу наставника и школе, износе се сугестије за унапређивање наставне праксе и прави се осврт на курикулуме земаља које су оствариле најбоље постугнуће у области природних наука.

Монографија представља вредан допринос педагошкој науци и пракси, нудећи исцрпан преглед истраживачких резултата, пружајући рефрентни оквир за конципирање наставних програма, осмишљавање наставних поступака, доношење стратегија у оквиру образовне политике, али и шире посматрано за осмишљавање корака који би допринели променама у правцу развоја еколошке свести појединца. Посебну вредност монографије представљају изнети ставови ауторки, понуђени критички осврти и опомене упућене укупној популацији која троши природне ресурсе потребне генерацијама које долазе.

др Томка Миљановић, редовни професор, Природно-
математички факултет Универизитета у Новом Саду
(извод из рецензије)