У уводном делу наглашено је да се млади у Србији и региону суочавају са сложеним изазовима, од менталног здравља до образовних и социјалних диспаритета, те да одговори на ове изазове морају бити интердисциплинарни, засновани на науци и блиској сарадњи са праксом.

Око теме конференције окупио се велики број истраживача, практичара, доносиоца одлука и представника академских институција из Србије, региона и Европе. Програм конференције обухватио је пленарне сесије, тематске сесије, радионице, дискусиону групу и постер презентације, што је омогућило динамичну и богату интердисциплинарну размену. 
Разматрало се о начинима на које позитиван развој младих и позитивно правосуђе могу допринети добробити адолесцената, посебно у друштвима која се суочавају са кризама у образовању, менталном здрављу и систему социјалне заштите. Тема конференције је окупила колеге из Хрватске, Португала, Шпаније и других земаља, што упућује на важност регионалне и европске сарадње. Међународни предавачи и панелисти истакли су искуства и добре праксе у областима менталног здравља младих, образовања ризичних категорија, ресторативне правде, превенције ризичних понашања и развоја система подршке, чиме је конференција постала платформа за размену знања и стварање нових партнерстава.
У излагању о образовању у затворском систему Европе и Португала, Јосé Пинто дао је преглед међународних стандарда (нпр. Nelson Mandela Rules, European Prison Rules) и анализу пракси у више европских земаља. Посебно је истакао рад Европске асоцијације за затворско образовање (EPEA), као и португалског огранка који развија обуке за наставнике, међународне пројекте и алате за учење у установама затворског система. Његов допринос конференцији био је важан јер је отворио питање како европске праксе и стандарди могу унапредити и наше приступе раду са малолетницима у оквиру правосудних институција, али и шири оквир сарадње између педагогије, социјалног рада и правосуђа.

У свом пленарном излагању, Ана Радановић проблематизовала је недовољну интеграцију подршке менталном здрављу у школски систем Србије, истичући да школе функционишу без јасних протокола и са знатно мањим бројем стручњака у односу на земље са снажнијим системима подршке. Истраживање које је представила обухватило је преко 550 наставника, психолога, педагога и директора, и показало да и поред релативно добре писмености о менталном здрављу, постоји забрињавајућа несигурност наставника у препознавању и реаговању на проблеме попут несуицидалног самоповређивања (NSSI). Као одговор, развијен је протокол за реаговање у случајевима NSSI, као важан корак ка унапређењу школских политика и праксе.

Миранда Новак представила је резултате лонгитудиналног пројекта P.R.O.T.E.C.T. из Хрватске, који се фокусира на праћење Five Cs модела (Competence, Confidence, Connection, Character, Caring) и менталног здравља адолесцената кроз дужи временски период. Налази показују да су ментално здравље, подршка контекста и позитивни развој међусобно ојачавајући процеси — када млади имају подршку породице, школе и вршњака, истовремено опадају симптоми депресивности и анксиозности, а расте осећај компетенције и повезаности. Ови резултати потврђују да интервенције засноване на моделу позитивног развоја треба да буду кључни део политика менталног здравља деце и младих.

Учесници су се додатно бавили темама социо-емоционалног учења, идентитета, породичних односа, ризичних и протективних фактора, као и развоја политика заснованих на научним доказима.
Диего је представио истраживање о томе како позитиван развој младих доводи потребе да се допринесе добробити других и будућих генерација. Његова студија са више од 400 младих из Шпаније показала је да димензије PYD-a, посебно карактер и брига, снажно предвиђају друштвену ангажованост, али да је генеративност та која посредује између унутрашњих компетенција и стварног доприноса заједници. Овај увид наглашава да програме за младе треба усмерити не само ка јачању личних капацитета, већ и ка стварању простора да млади допринесу заједници.

Габријела Врдољак је представила студију са преко 300 адолесцената која показује да компетенција, карактер, повезаност и самопоуздање негативно корелирају са депресивношћу, анксиозношћу и стресом — што значи да јачање ових димензија директно доприноси менталној отпорности младих. Проблем-фокусиране стратегије суочавања показале су се нарочито важним протективним фактором.

Луција Шутић, у сарадњи са хрватским истраживачким тимом, представила је лонгитудиналну анализу која показује да романтчни односи јесу развојно очекивани и могу допринети развоју компетенције и социо-емоционалних вештина. Ипак, налази указују на сложену динамику: већи ниво компетенције предвиђа већу укљученост у романтичне односе, али романтична искуства сама не предвиђају накнадне промене у димензијама PYD-a. Овај налаз помаже стручњацима да романтичне односе разумеју као један, али не једини, елемент развоја младих.
Милица Ковачевић истакла је да је образовање фундаментално право деце, укључујући и децу лишену слободе. Кроз анализу праксе Европског суда за људска права, показала је да образовање у затворима мора бити максимално усклађено са редовним образовањем, како би се обезбедио развој потенцијала и реинтеграција младих. Њена порука била је јасна: систем мора осигурати да млади у затворима не буду искључени из токова образовања, већ да им се отворе путеви за трансформацију и реинтеграцију.

Сања Ћопић представила је излагање које повезује ресторативну правду и модел позитивног правосуђа за младе. Нагласила је да ресторативна правда заснована на принципима односа поштовања, одговорности, накнаде штете и реинтеграције има снажну повезаност са принципима PYD-a и позитивне криминологије. Анализирајући стање у Србији, указала је на потребу шире и систематичније примене ресторативних пракси, укључујући васпитне налоге и процесе диверзије. Њена порука: ресторативна правда не би требало да буде привилегија, него право младих у контакту са правосуђем.
Наталија Лукић представила је емпиријско истраживање са узорком од 370 малолетника из Београда, фокусирано на факторе повезане са првим кривичним делом пре навршене 14. године. Резултати показују да су породични односи и рани обрасци понашања кључни у развоју антисоцијалних тенденција. Ови налази су важни за политике раних интервенција, јер указују да је правовремена подршка породици и детету најефикаснија у спречавању уласка у криминалну каријеру.

Вредност конференције је у неговању интердисциплинарног приступа где су комбинована знања из психологије, педагогије и социологије, права, криминологије, социјалног рада, јавног здравља и вештачке интелигенције. На овај начин могао се стећи увид у комплексне процесе развоја младих, али и у то како различити системи (школа, породица, заједница, правосуђе) могу заједнички допринети изградњи резилијентности, добробити, правичности и позитивне правде.
У пленарном излагању Јелене Павловић отворено је питање које је све актуелније у педагошкој заједници: како генеративна вештачка интелигенција утиче на формирање идентитета, способности и односа младих? Полазећи од идеје да технологија сама по себи није ни добра ни лоша, већ да њену вредност одређује начин на који је користимо, Павловић је аргументовала да АИ може постати снажан развојни алат, али само ако је укорењена у педагогији. Нагласила је да генеративни модели могу да растерете младе од нижих когнитивних захтева и тиме отворе простор за више рефлексије, дијалога, креативног мишљења и истраживања сопственог идентитета. Међутим, упозорила је да је лако склизнути у „когнитивну атрофију“ уколико се АИ користи механички, као средство брзог решавања задатака. Због тога је позвала на промишљено дизајнирање образовних окружења, у којима АИ постаје ко-агент учења, а наставници фацилитатори комплексног, смисленог истраживања.
Излагање Јелене Танасијевић скренуло је пажњу на групу младих која најчешће остаје на маргини истраживања, политика и јавних дискусија, младе који одрастају у систему алтернативног старања. Њен рад пружа снажан, емпиријски утемељен приказ њихових искустава, осветљавајући изазове који се јављају у детињству, током припреме за излазак из система и након што формална подршка престане. Танасијевић је показала да млади из система алтернативног старања веома често улазе у осамостаљивање са недовољно ресурса: без стабилног смештаја, без јасних животних планова, често без подршке одраслих којима верују. Упркос томе, систем им нуди само краткотрајне, спорадичне програме припреме за осамостаљивање. И стручњаци који раде у систему препознају да немају довољно знања о раду са траумом и о томе како дугорочно подржати ове младе људе. Њен допринос конференцији лежи у јасном позиву да се креирају стабилни, свеобухватни, међусекторски програми подршке, који препознају комплексност искустава младих и прате их и након њиховог изласка из система.
У тематској сесији о иновативним приступима у раду са младима, Ана Батрићевић представила је истраживање о примени методе photovoice у здравственом контексту, међу педијатријским пацијентима и њиховим породицама. Истакла је да то техника у којој учесници фотографијама документују своје искуство, отвара простор да се чују перспективе које се ретко појављују у званичним извештајима и статистикама. Батрићевић је нагласила да деца и родитељи кроз фотографије јасно артикулишу шта им у здравственом систему олакшава, а шта отежава пут кроз лечење. Овај приступ омогућава доносиоцима одлука да непосредно уоче препреке, емотивне тензије, као и елементе добре праксе. Тиме се ствара основ за промене протокола, процедура и организације рада, али и за повећање поверења између породица и здравствених институција. Њен рад показује колико су партиципативне методологије важне у обликовању политика које су истински усмерене ка деци и породицама.

У свом излагању Ана Параушић фокусирала се на младе који се осећају искључено, неангажовано или удаљено од друштвених токова. Представила је моделе и методологије које помажу младима да поново изграде осећај личне вредности, припадања и одговорности за заједницу. Параушић је посебно нагласила важност партиципативних приступа, у којима млади нису објекти програма, већ њихови креатори. Када се младима пружи простор да говоре, одлучују и сарађују са стручњацима, они прелазе пут од дисафекције ка активном грађанству, процесу који доноси друштвене и личне промене. Истовремено је истакла да је потребно оснажити и омладинске раднике, јер квалитет њиховог рада директно утиче на то како млади доживљавају систем подршке и да ли се у њему осећају добродошло.

Додатна вредност конференције је неговање сарадње између истраживача и практичара. Радионице су одржали стручњаци из области менталног здравља, образовања и социјалног рада, а фокус је био на практичним алатима за рад са младима, унапређењу комуникације, развијању самосаосећања, контроли беса, рефлексији и професионалном развоју.

Дискусиона група о новом Закону о малолетним учиниоцима кривичних дела додатно је отворила простор за дијалог између науке, праксе и јавних политика. 

У завршном обраћању представника Института за педагошка истраживања, Института за криминолошка и социолошка истраживања и Центра за позитиван развој деце и омладине, истакнуто је да је скуп потврдио колико је снажна и важна мрежа стручњака из Србије, региона и Европе посвећених добробити младих, као и да су интердисциплинарност, сарадња и примена научних налаза у пракси основни услови за развијање одрживих политика и интервенција. Посебно је наглашено да се дијалог и партнерство настављају и након конференције, кроз заједничке пројекте, размену података, наставак истраживања и јачање професионалних заједница. Затварање је завршено са јасном поруком да су млади у центру свих будућих корака.